Уринирам на паркингу скупштине, по Опелу;
не, зато што сам вандал, већ не разумем више човекову похлепу.
Пљачка сопствене потомке, законски, преко папира и оловке,
завештајући им отопљене врхове и прљаве потоке.
Политички син силује Мајку Природу.
Ја, то, видим као болест и инцест у таквом изроду.
Али пошто је, баш такав, систему и подобан,
биће да сам, за сав белај и пометњу, ја одговоран,
јер сам немоћан, наспрам прегршт долара, већ после првих корака,
да мењам ствари које је власт сковала.
Иста она власт коју је Америка школовала
како да успостави демократију уз тоне олова, притом, да прода тоне гована.
Па да те питам, на пример: чему служи слобода говора
када ћутиш као заливен, док (ти) је нож заривен?
Ова чињеница ме је и преобратила у свесног противника
свих, наших ''миљеница'' -закона, творевина и ловорика.
Не гледај ме као простог говорника са бине,
јер мој син је на путу да постане човек и да тиме да пример
унуцима, потомцима, којима вера биће окосница,
а храброст и љубав једини одјек и сјај из наших гробница.
Деца наслеђују богатство, без труда и заслуге.
Ископава се руда и у џепове им се трпају наслаге.
Где ћете, бре, са тим? Кад једини метали
који улазе у ковчеге су ексери. И то дубоко, колико сте и сами несрећни;
испод масака веселих кловнова усред стешњених простора
једни другима смо потпора у извршењу (по)грешних послова.
Па је, и сама небрига - шта се, иза себе, оставља
недостојна човеку, а камоли креацијама Господа.
Тако да, ако сте већ вољни да
оставите (по)нешто и тој де(чи)ци;
шта кажете на лекције:
о моралу и етици!
Што да марим за споменик ил графит,
ако бићу већ на облаку ил у вечној ватри?
Евентуално се сину моме јави...
Чиме год тад се бави, добронамерно се нађи
Нећу да питам где си био. У својој муци
Ја бејах у својој. Ко сам, икоме да судим!?
Избори зидају судбине. Слободни смо људи
Тешке речи, лака лова...нема бега од ашова
Дал је ово само тест? Сигурно није све:
само физика и хемија, плод ензима у венама,
низ чулних ужитака услед коцкарских премија...
шупља концепција и простора и времена
У сенци сопства извор је свих страхова
На овом биту само нова илузија Шкабова
Олтар, пиједестал и мурал краси представа
док Вечни Живот се без престанка дешава
Џабе су са златом сахрањени господари
када мумије оживе само у филмовима старим
Џаба сва кадифа, свила, песма хијероглифа,
џаба швигар бича, крв, градња пирамида...
кад се сам Бог на земљи плаши гологлавог Христа
Од ризнице себичности наших јаче блиста
дрвени пехар у ком је вода чиста
Его страх да се огледа, колико сам ту ситан
