Gomora (Sa Nišketom)

Mi smo rasli

ko u Gazi,

na ulici ko na straži,

samo pazi

ko nas traži

ništa dobro

neće naći.

Klinci indijanci,

svi života gladni,

lutali ko džumare

kroz kraj,

pušteni lanci.

Vreme ne prašta,

gazi,

ortaci u punoj snazi

sad su samo ruševine

ko Alepo i Bengazi.

Detinjstvo lepo, ali

surovo u stvari,

ratovi i bombe,

sranja 500 milijardi.

Roditelji jadni

radili za par marki,

gledali nas kako čeznemo

za par Najki.

Trčali smo s platom 

brzo kao na Jamajci,

Bežali inflaciji što nas 

u stopu prati.

Ostali smo kratki,

patim za mnogo stvari,

neko nas je pokrao,

10 godina nam fali.

Znam da nema ko da vrati

vreme koje neće stati,

zato ližemo rane

i dalje teramo još jači.

Baš svaki dan, muče me ista pitanja

Šta život treba da mi da?

Dal je to što ja imam sada dovoljno?

Il' treba više, ko svi da kradem, otimam?

Detinstvo teška gomora

Odrasli pod bombama

I još pitaš se što sam besan, kad sve znaš, sve znaš

Odrasli u filmu što režir'o ga je Kopola

Mario Puzo bi napis'o 10 tomova

O našim životima bez predaha i odmora

Svaki dan je tombola, niko nije normalan

Izrasli pod bombama, bez love i bez poslova

Po ceo dan u dvorištu ekipa sedi dokona

Verzija nam pravde da se krade, da se otima

Umesto sa loptama igra je s pištoljima

Jedva smo preživeli, mnogi nisu oko nas

Svaki čas čujem glas tih drugova iz grobova

Brate to je gomora, noćna mora odvratna

Prljavštinu s ulice ni jedna voda ne bi oprala

Još uvek imam tikove, da me sećaju na likove

I stvari iz prošlosti koje nisam rek'o nikome

Sad sam kao normalan i mislim da sam ispravan

Srećan što sam živ, al' me muče ista pitanja

Baš svaki dan, muče me ista pitanja

Šta život treba da mi da?

Dal je to što ja imam sada dovoljno?

Il' treba više, ko svi da kradem, otimam?

Detinstvo teška gomora

Odrasli pod bombama

I još pitaš se što sam besan, kad sve znaš, sve znaš

Duša je potpuno prazna 

Noć kao barut je gluva 

Koliko sam puta te zvao  

Nisi me srećo čula  

 Ispred je crna rupa 

Iza su vrata pakla 

Ova je priča tužna 

Nema tu srećnog kraja 

 Moja su sećanja strašna 

Ne želim da tamo se vraćam 

Kapljice krvi za vratom 

Razbijena, šivena glava 

Kolko je drugova palo 

Kolko se drugova gudralo 

Koliko keva je plakalo

Bila je Gomora bukvalno 

Kollko smo batina dobili 

Dobro da živi smo ostali 

Zato smo Gospodu zahvalni

Koliko toliko normalni 

Bili smo eksperiment

Život sa nama se zaigro 

Rime su ko testament

Pisane tako da neko bi mlađi to shvatio

Al vidim da žive u obmani

Repuju kako su komani 

Niko da shvati da patnja je

Radovati se sopstvenoj propasti

Al pitam se dal će jos neko da nazdravi s nama il ostaću potpuno sam

Ja dizaću čaše i paliću sveće

Baš svaki dan, muče me ista pitanja

Šta život treba da mi da?

Dal je to što ja imam sada dovoljno?

Il' treba više, ko svi da kradem, otimam?

Detinstvo teška gomora

Odrasli pod bombama

I još pitaš se što sam besan, kad sve znaš, sve znaš