Staje mi život,
kada tebe nema,
Kada sam u sobi mučim
Svoju muku i 100 problema.
Pa da te tražim u po noći,
Gde ćeš poći, gde ćeš doći,
Da l’ ćeš se sa mnom spotaći,
Ili naći ono dobro, staro mesto,
Gde te čekam oduvek, zauvek.
Tada biću ja,
Najsrećniji čovek, to dobro znaš,
Tad mi neće biti važno, što me voliš lažno,
I da l’ se drugom otkrivaš.
Nikad neću moći
Da ti kažem da te volim kao nekad,
Da si uvek tu kraj mene,
Da čekamo bolje vreme,
Da ću uvek biti ker, uvek pas,
Gde god ti da odlutaš.
Sećam se...
Svakog momenta, svake reči, svake poruke,
Kad te vidim tu u prolazu,samo prazne reči ostanu,
Neću više da te pitam, neću da skitam,
Da ti pričam gde sam bio,
šta sam radio, šta sam proživeo.
Ma neću više, da te vidim, ali uvek ti se vratim,
uvek pamtim, uvek greške platim,
Ali, ja ne znam drugačije,
Uvek to bio sam, ništa nisam glumio.
I onda dođe vreme,
Kada sve me prođe,
Kad nijedna druga me ne zanima,
jer tebi uvek sve poklanjam.
I nikad neću više da ti kažem
Da sam popio, ili patio, ili plakao,
ili sve to povratio, pa se vratio.
I opet tebi došao, da bih ti,
da bih ti srce svoje poklonio,
i sve to da premotam unazad... i unapred,
ništa ne bih menjao.
